If you arrived at this page by using a link or bookmark for anarcha.org, please update to this url and/or inform the referring page host of the update. Thanks!

How to use this site:
1. Browse through the alphabetical list of posts
2. Use the labels/tags to find pieces on specific topics.
3. Use the search feature for specific items of interest.
4. Browse through zines, books, and other printable items by using the PDF tag.
5. Check out the popular lists to see what others are reading.
6. For updates, bookmark this page and return often, follow, subscribe (by email or other- see below), or friend on facebook and/or tumblr.
7. Check out the other pages for more links, information, and ways to contribute.
8. Comment, and email me your own writings!

Article List

Friday, September 24, 2010

SEKSIZAM U ANARHISTIČKOM POKRETU (2000)


Ovaj članak je pokušaj doprinosa razgovoru koji se (ili koji bi trebalo da se) vodi oko seksizma u okviru samih pokreta koji tvrde da se bore protiv njega. Bilo je veoma teško napraviti razliku između seksizma u okviru anarhističkog pokreta i seksizma uopšte zbog toga što mnoge kritike koje se mogu uputiti na račun anarhističkog pokreta su i istovremeno kritike šireg društva. Tamo gdje bi značajne anarho-feminističke/anti-seksistčke kritike trebalo da se pojave nalazi se praznina, što je dovelo do nedostatka dijaloga i konkretne akcije po pitanju seksizma. Ova kritika će biti zasnovana na mnogim slabostima unutar anarhističkog pokreta, koje su često izgrađene oko problema seksizma (i drugih oblika ugnjetavanja). Postoji ceo sled razmišljanja i konkretnih akcija kojima anarhisti i anarhistkinje moraju da se posvete ili da ih preduzmu da bismo se borili i protiv našeg seksizma, i protiv seksizma u širem društvu.Preispitivanje ideja i ponašanja

Sled počinje našim ličnim razmišljanjima i ponašanjem. Odrastanjem u seksističkom društvu prožima nas ideja da je žena inferiorna u odnosu na muškarca. Ako se ovakve ideje ne preispituju iz temelja, u svim aspektima našeg života, svakog minuta, onda dopuštamo ovakvim idejama da “cvjetaju” u našem ponašanju. Mnogi mogu smatrati da je takvo nešto očigledno, ali kao što je nedavno Kevin Pauel napisao u jednom članku, “Svakog dana borim se protiv sebe da ne koristim jezik ugnjetavanja roda, da bih vidio da je seksizam nerazdvojiv od svakog aspekta Amerike, da bih se suprotstavio svim nepravdama, a ne samo onim koje su zgodne za mene.”

Anti-seksizam nije samo borba protiv očitih oblika seksizma – silovanja, nasilja u porodici, otvoreno seksističkih riječi – to je takođe i preispitivanje naših odnosa, ideja koje stvaraju kulturu silovanja, načina na koji se ljudi socijalizuju itd. Ova pitanja protiv kojih se borimo nisu zgodna jer zahtjevaju i kopanje duboko unutar nas samih, putovanje nazad u vrijeme našeg razvoja, i vrijeme posvećeno teškom procesu promjene. Moramo preistpitati ideje i ponašanje kojim se seksizam kod drugih muškaraca potpomaže, a žene otuđuju – u ličnim odnosima kao i u organizacijama.

Veoma je važno priznati da je anti-seksističko djelovanje dubok, težak proces ali čini se da mnogi to ne uviđaju. Suviše često muškarci koji su iskreno protiv seksizma ne žele da priznaju i preispitaju seksizam koji se nalazi u njima. Kažu, “Ja sam anti-seksista”, ali to je rečeno toliko glasno da ne mogu da čuju glasove žena. To postaje etiketa kojom se “paradira” umjesto pokretanja ozbiljnog i teškog procesa. Da me ne shvatite pogrešno, ako je muškarac zaista anti-seksista, on bi to trebalo da pokaže, ali do toga se dolazi kroz njegove akcije i objašnjavanje trenutnog stanja drugim muškarcima. Muškarci moraju postati primjer suprotstavljanja uobičajenim mišljenjima o muškosti, a to zahtjeva mnogo više od prostog deklarisanja.

Međutim, situacija se najčešće komplikuje kada se žena suprotstavlja muškarcima “anti-seksistima”. Muškaraci se brane kada žena kritikuje njihovo ugnjetačko i seksističko ponašanje. Umjesto da saslušaju i izvuku pouku iz kritike, zauzima se odbrambeni stav i ženski glas se još jednom ignoriše. Svako je podložan preispitivanju, jer ne bi trebalo da postoji nepotrebna hijerarhija. Nedostatak principijelne kritike i samokritike unutar anarhističkog pokreta je prvi problem koji se komplikuje kada se primjeni na problem seksizma ili drugih oblika ugnjetavanja. Žene bi trebalo iskreno saslušati i, ukoliko su kritike opravdane, muškarci bi trebalo da pokušaju da promjene način razmišljanja i djelovanja.

Političko istraživanje

Shvatanje seksizma je veoma bitno za sve unutar anarhističkog pokreta. Međutim, iako sam žena, nije uvijek moja dužnost da odgovaram na pitanja i da podučavam muškarce o tome kako seksizam utiče na moj život. Mnoge anarhističke grupe već imaju program ili projekat koji može pomoći da se seksizam bolje shvati bez opterećenja žena koje imaju zadatak da objasne naš život: grupe za politička istraživanja. Kada ste ti ili tvoja grupa, poslednji put pročitali i pročitale nešto o ženama, seksizmu, feminizmu, ili oslobođenju žena?

Mnogo puta, i sama sam osjećala krivicu zbog toga, smatramo da štiva o ženskim pitanjima nisu toliko bitna koliko tekstovi o kapitalizmu ili anarhizmu ili anti-kolonijalnoj borbi, itd. Treblo bi da prekinemo sa praksom u kojoj se problem ženskog oslobođenja smatra sporednim projektom ili pitanjem, i da ga prihvatimo kao integralni dio borbe za oslobođenje. Takvi spisi ne moraju da budu specifično anarhistički ili čak revolucionarni da bi nam dali dobar uvid. Kada si poslednji put pročitao ili pročitala nešto od Odri Lord (Audre Lorde), Barbare Smit (Barbara Smith), Anđele Dejvis (Angela Davis), Patriše Hil Kolins (Patricia Hill Collins), ili Eme Goldman (Emma Goldman)? Moramo da pokrenemo inicijativu da se čita ono što su žene stavile pred nas.

Ohrabrivanje žena

Još kao mala, bila sam socijalizovana tako da se osećam inferiornom u odnosu na muškarce. Socijalizovana sam tako da znam gde je moje “mesto” u društvu, i ono nije bilo u ravnopravnom dijalogu sa muškarcima, a svakako ne u nekom obliku politike, niti u bilo kojim prvim redovima revolucionarne borbe. Često primetim na sastancima i događajima (koji se ne bave prevashodno ženama) da sam jedna od šačice žena koje prisustvuju, ili još gore – jedina. Sa druge strane, čak i kada je mnogo žena u prostoriji, primetim da sam jedina žena koja učestvuje u dijalogu.

Kada proučavamo učešće žena u političkoj borbi, moramo da proučimo korjene problema. Žene su učene da na politiku gledaju kao na nešto što se nalazi izvan našeg sveta. Kada je u pitanju radikalna ili revolucionarna politika, zastrašivanje se povećava. Iz ovih razloga, trebalo bi da uložimo dosta vremena i energije na stvaranje više anti-seksističkog/pro-ženskog pokreta. Trebalo bi da počnemo sa uključivanjem što više žena u naše organizacije i pokrete. Ovo prvo sadrži postavljanje seksizma kao glavne tačke organizacije zajedno sa drugim pitanjima koje tiču žena (kao i svih ljudi): rasizam, heteroseksizam, kompetentnost (engl. ableism), kolonijalizam, i klasno ugnjetavanje. Iako ne možemo svu energiju da uložimo odjednom u sve ove probleme, ipak moramo da budemo sigurni i sigurne da se jednako i povezano bavimo svim ovim pitanjima. Drugo, moramo stalno da radimo na uključivanju žena u naše organizacije, na različite načine, kao što je učestvovanje na događajima koje organizuju žene, stalno približavanje ženama i učestvovanje u borbama koje se tiču prevashodno žena.

Jednom kada se žene nađu u našim organizacijama, moramo obratiti pažnju na stepen njihovog učešća u radu organizacije. Ja se bavim politikom više od sedam godina, ali sam samo u zadnjih godinu i po u potpunosti učestvovala u njoj. Zbog toga što sam morala da naučim da mogu da govorim na sastancima, da mogu doprinositi na značajan i pozitivan način, i da je “moje mjesto” da doprinosim i učestvujem. Morala sam da prevaziđem strah koji sam osjećala kada sam radila sa muškarcima na koje sam se ugledala i koje sam cijenila. Morala sam da prevaziđem mentalne lance koji su me sputavali.

Nekoliko faktora dovelo je do ove promjene. Drug mi je pomogao da shvatim da sam u potpunosti sposobna da učestvujem i da niko ne može da tvrdi suprotno. Za njega je bilo je od presudnog značaja da učestvujem na jednakom nivou i uložio je puno vremena i energije da bi me ohrabrio. Voljela bih da vidim da više muškaraca da se time bave. Onda me je stepen posvećenosti, ozbiljnosti, i osjećaja za odgovornost prema oslobodilačkoj politici “natjerao” da povećam stepen učešća iznad nivoa na kom sam se osjećala udobno. To nije bio nimalo lak zadatak i sa tim se borim i danas. To je nešto protiv čega svi treba da se borimo; muškarci mogu da pomognu ženama da dođu do te tačke tretirajući ih kao jednake i odnoseći se prema njima sa poštovanjem. Takođe, moramo analizirati i naše ponašanje u organizaciji. Da li stalno podstičemo žene da zauzmu pozicije rukovođenja? Ko najčešće učestvuje u govorima, žene ili muškarci? Ko govori na sastancima? Ko rukovodi sastancima? Ko obavlja posao organizovanja, i onda, ko ima zasluge za to? Trebalo bi da obratimo pažnju na situacije u kojima muškarci nadglasavaju žene, obezvređuju ili ignorišu njihove reči i doprinos.

Svi bismo mi morali/e da uložimo dadatni napor da preispitamo rodnu dinamiku i zastupljenost na našim funkcijama i sastancima. Bez direktnog rukovođenja od strane žena u bilo kom pokretu, naša važna mišljenja ostaće van dijaloga i borbe protiv seksizma.

Anarhističke organizacione strukture

Jedan on najvećih izazova anarhističkog pokreta je stvaranje anti-autoritarnih struktura za naše organizacije. Borimo se da stvorimo nove ideje organizovanja iz primjera koje smo imali/e i kroz nove ideje i inovacije. Ne samo da pokušavamo da organizujemo naš pokret na anarhistički način, već je to i polje za ispitivanje budućeg društva.

Anarhizam teži da stvori društvo zasnovano na snažnom osjećaju za ličnu odgovornost i ogovornost prema drugima. Želimo društvo zasnovano na međusobnoj pomoći u komunalizmu. Ovo se ne može dogoditi iz spontane aktivnosti; već mora biti rezultat veoma organizovanog društva zasnovanog na demokratskim, decentralizovanim strukturama. Nadam se da anarhistički pokret shvata potrebu za stvaranjem novih ideja za naše organizovanje i novo društvo. Znam da mnogi smatraju da je stvaranje struktura po sebi već suprotno idejama i principima anarhizmu. Što se mene tiče, smatram da je suprotno principima anarhizma ne posvetiti se formiranju demokratskih struktura.

Jo Freeman je u “Tiraniji nestrukturisanosti” rekla da “ideja nestrukturisanosti ne sprečava formiranje neformalnih struktura, već samo onih formalnih. Ideal “lako ćemo” za strukturu grupe predstavlja paravan iza kojeg jači ili srećniji uspostavljaju bezupitnu hegemoniju nad drugim. Na taj način nestrukturisanost postaje način da se zamaskira moć. Sve dok je struktura grupe neformalna, samo su manjini poznata pravila donošenja odluka, i svest o postojanju moći ograničena je samo na one koji znaju ta pravila.”

Nestrukturisanost je često sredstvo kojim se održava seksizam, rasizam i klasna podjela. Ako se muškarci uče da budu vođe a žene ne, onda nije teško pretpostaviti ko će postati vođe u nestrukturisanoj organizaciji. Nedostatak strukturisanosti ne pruža mogućnost balansiranja onih sa određenim privilegijama i onih koje su ugnjetene. Moramo da stvorimo organizacione strukture koje suštinski sprečavaju ovakve oblike neuravnotežene moći.

U stvaranju anarhističkih organizacionih struktura, takođe moramo stvarati strukture koje će se baviti seksizmom u organizaciji. Jedno veoma osjetljivo pitanje na koje treba obratiti pažnju je seksualni napad (i nasilje u porodici). Čula sam za mnogo situacija u kojoj je muškarac aktivista seksualno napao drugaricu aktivistkinju. Bilo bi nemoguće isplanirati sve korake u bavljenju ovim vidom situacije, pogotovo što ona koja je pretrpjela seksualni napad treba da u velikoj mjeri kontroliše ono što se dešava – ali nam treba “kostur” za korake koje treda poduzeti u takvim situacijama.

Članovi bilo koje organizacije bi trebali imati političko obrazovanje o silovanju kao i seksualnom uznemiravanju i kako da se odnose kada si ti ili neka druga koju poznaješ silovana. Organizacije bi trebale da imaju okvir, tako da se ne vrte nespretno u krug kada se tako nešto desi. Bez takvog okvira, žrtva seksualnog napada ne bi možda dobila podršku od onih koji bi upravo trebalo da pružaju onoliko podrške koliko je njoj ili njemu potrebno.

Šta anarhističke organizacije mogu da urade u ovakvim situacijama? Šta mi možemo da uradimo ako je neka među nama seksualno napadnuta? Šta da radimo ako je neko od nas seksualno napao nekog drugog? Šta radimo kada su obje „strane“ u našoj organizaciji? Pozivam sve organizacije da razmotre kako da spriječe seksualne napade, kako da se izbore sa tim ako se tako nešto desi, i kako da pruže najširu moguću podršku osobama koje su pretrpele seksualni napad.

Uključivanje u borbu žena

Borba protiv seksizma je borba svih. Ona se tiče svih nas: muškaraca, žena i ljudi koji su promjenili pol. Naročito je važno da se muškarci antiseksisti – koji imaju koristi od seksizma – uključe u borbu za oslobođenje žena. Kao što je važno da se beli ljudi posvete borbi protiv rasizma, heteroseksualni da se posvete radu protiv homofobije i heteroseksizma, tako i muškarci moraju da posvete dobar deo vremena radu protiv seksizma.

Za muškarce anarhiste, pitanje: da li ste uključeni u borbe koje su spontano pokrenule žene, vodile i organizovale žene, koje su primarno usmerene ka drugim ženama? Ako niste, zašto? Čula sam tvrdnje da su mnoge od ovih borba “previše reformističke”. U nekim slučajevima to je i moja kritika, ali ja ne vidim revolucionarnu borbu u SAD koja može pomoći ženama na način na koji ovi pokreti to čine. Odgovor nije da se ignorišu ovi pokreti već da se stvore novi pokreti u okviru ili izvan pokreta koji već postoje. Da li anarhisti stvaraju alternativne strukture za one koji su pretrpili seksualni napad? Da li smo u mogućnosti da pomognemo zlostavljanim ženama na revolucionaran način u ovom trenutku?

Jedni odbijaju anti-seksističku borbu smatrajući je “ženskim poslom”, drugi ne vide anti-seksističku borbu kao centralnu u borbi za oslobođenje, dok neki vjeruju da možemo da sačekamo sa bavljenjem seksizmom dok ne dođe do revolucionarne promjene. Ove analize se moraju promjeniti. Ako zaista želimo egalitarno društvo, onda moramo da počnemo sa stvaranjem pravednijeg pokreta – što se tiče rase, klase, roda i seksualnosti. Anarhistički pokret moramo učiniti ženskim pokretom. Ako želimo kraj seksizma, naš je rad trebalo da počne juče.

Uvek napred, nikad nazad

Anarhisti/kinje često imaju dobre analize načina na koji je seksizam “smješa prakse, institucija, i ideja koje imaju uticaj na davanje više moći muškarcima nego ženama.” Početak sa analizom institucija je ispravan, međutim, ovo treba primjeniti i u našem razmišljanju i u djelovanju. Tek onda svi anarhisti/kinje mogu efikasno raditi zajedno (bar što se tiče rodova, ali je potrebno da se bavimo i homofobijom, rasizmom i klasnim problemima). Da bismo stvorili društvo jednakih, naš pokret mora biti egalitaran a trenutno nije. Rad na stvaranju revolucionarne promjene mora početi danas, preispitivanjem našeg seksističkog, rasističkog, i heteroseksističkog kapitalističkog društva. To znači preispitivanje onog što je u nama, našim porodicama, našem komšiluku, našim zajednicama i našem pokretu. Kao što je Kevin Powell rekao, “Kao što mislim da su bijelci ti koji treba da su bučniji u borbi protiv rasizma u njihovim zajednicama, tako mislim i da su muškarci ti koji treba međusobno da dugo i glasno pričaju o seksizmu.”

Anarhistički pokret treba da je glasniji i aktivniji po pitanju borbe protiv seksizma. Naši životi zavise od toga.

Angela Beallor
Note: Izvor: The Northeastern Anarchist

Read more: http://www.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=143#ixzz10UJPMafz

No comments:

Post a Comment